Da li je frilensing vredan izazova koje ga prate i koliko zaista znte o frilensingu?

Ako je vaš posao takav da (najmanje) osam sati dnevno morate da sedite u kancelariji, pristojno obučeni i sa ponekom šoljom kafe i ručkom poručenim iz obližnje picerije ili donetim od kuće u plastičnoj ambalaži sa poklopcem, dok oko vas zvone telefoni, a napolju je divan sunčan dan koji vi propuštate, onda ste sigurno makar jednom pomislili – kako bi bilo da radim kao frilenser?

O istom sam maštala i ja, a pre godinu i po dana sam i uspela da se prebacim sa „kancelarija od 9 do 17“ na „radim gde i kad hoću“ varijantu. Posao u kancelariji me je gušio, a ideja da negde moram da budem osam sati dnevno ozbiljno ugrožavala moje poimanje slobode.

One male, ali zapravo najvažnije slobode – šta radiš tokom jednog običnog i ni po čemu posebnog dana. Ili, tačnije, kome i za koliko novca prodaješ svoje vreme, taj najvredniji a vrlo ograničen resurs.

Počela sam sa ozbiljnim frislensingom vrlo brzo nakon donete odluke, zato što sam uvek nešto od takvih poslova imala pored ovih redovnih. I kada se redovni povukao, odlučila sam da se skroz „prebacim“ na frilenserski način života.

U početku je stvarno sjajno. Tačnije, sjajno je i posle godinu i po dana, ali uz značajan upliv realnosti. A ta realnost baš i nije nešto što ćete pročitati bilo gde. O tome se baš mnogo ne govori, a svaki frilenser, koji ne odustaje od ideje da to i ostane, suoči se sa makar nekim od stvarima koje ću spomenuti. Pa da krenemo.

Radni dan je uvek

Ako odete na Google Images i ukucate „freelancing“, pojaviće se (između ostalog) slike nasmejanih, veselih ljudi koji na plaži piju koktelčić, a u krilu im je laptop putem kog obavljaju svoj frilenserski posao (ili „to što vi mladi tamo kuckate po internetima“). Lako se stiče slika: frilensing = sloboda da radite gde i kada hoćete.

Iako je ovo tačno – stvarno možete da radite odakle i kad god želite, realnost je ipak maaalo drugačija. Recimo, radni dan može da počne u 8 ujutru, a da se ne završi do ponoći.

Razlozi tome mogu biti razni: niste se dobro organizovali, imate previše posla, taman kad mislite da ste završili, javlja se klijent sa nečim što mu treba za juče i tome slično.

Nekada ćete stvarno živeti idilu kao što je „sedim u parku u sunčano podne i nigde mi se ne žuri“, ali dani kada nećete znati da razlikujete radno od bilo kog drugog vremena biće ipak češći.

Što je, zapravo, dobra stvar, jer znači da imate posla, što je za svakog frilensera veoma važno. Mi nemamo tu „beneficiju“ da sedimo ceo dan i buljimo u ekran a da smo za to plaćeni, kao što se ponekad možete „provući“ na kancelarijskim poslovima (još nešto o čemu se baš ne priča mnogo).

Bićete usamljeni i bez dodatnog para očiju

Ako je vaša priroda takva da vam prija rad u miru, tišini, bez mnogo intenzivne komunikacije sa ljudima, onda će frilensing za vas biti pravo uživanje. Ipak, i ovo uživanje ima svoju „tamnu“ stranu: ponekad ćete biti toliko usamljeni dok radite (ako radite od kuće), da ćete razmotriti to da li je previše sumanuto da razgovarate sa svojim kućnim biljkama (jeste i nemojte).

Ali, ne radi se samo o usamljenosti, već i o tome što će često da vam fali neko da mu pokažete šta ste uradili i dobijete od njega mišljenje. I dalje to možete, ali preko mejlova i telefona, bez kontakta uživo i sa značajnijim gubljenjem vremena nego da ste samo došetali do susednog stola i kolegi rekli „Kako ti se ovo čini?“

To i jeste razlog zašto je stvaranje radnog prostora za frilensere dobra ideja, ali ja je nisam koristila, jer mi je benefit rada od kuće još uvek prioritet (u prevodu: trošim mnogo manje šminke otkad radim od kuće).

Mislićete da ima vremena za sve

Ustali ste rano, ceo dan je pred vama. Predivan osećaj! Isplanirate da u dan ubacite i, recimo, odlazak u kupovinu i čitanje knjige.

Imate pred sobom plan šta treba uraditi za danas (bez ovakvih planova na dnevnom, nedeljnom i mesečnom nivou možete reći zbogom dobroj organizaciji… probala sam i ne preporučujem) i naizgled ništa vam neće pokvariti planove.

Međutim, telefon zazvoni jednom i nešto je baš hitno, stižu mejlovi isto tako hitni, ili vas zove prijateljica koja retko dolazi u vaš grad i pita vas da li može da svrati na kafu jer zna da imate fleksibilno radno vreme… i eto, od vašeg isplaniranog dana neće ostati ništa sem jurnjave da oko ponoći završite makar pola, pa da za sutra prebacite sve što niste stigli danas.

Ni ovi dani nisu pravilnost, ali ni retkost. Dešavaju se, a ono što je najzanimljivije u vezi sa njima je što ponekad nemate pojma da vam sleduje takav dan sve dok se ne nađete usred jednog.

Godišnji? Koji godišnji?

Kad ste frilenser, možete da zaboravite na klasičan „dve nedelje ležim na plaži i ne mislim ni o čemu vezanom za posao“ godišnjem. Nije istina da nećete imati godišnji uopšte. Hoćete, ako se dobro organizujete, pa završite sav posao ne na vreme, nego pre vremena. Jesam li već spomenula da nemate nikakve šanse u frilensingu ako nemate odličnu sposobnost organizacije?

Elem, isplaniraćete godišnji, stalnim klijentima javiti kakva je situacija i moći da pobegnete negde na neko vreme. To, međutim, ne znači da i dalje nećete dobijati mejlove, jer možda je onaj klijent od pre šest meseci odlučio baš sad da su mu ponovo potrebne vaše usluge. I nećete ga pustiti da čeka na odgovor danima, što znači telefon/računar u ruke i kuckanje…

Isto ovo važi i za bolovanje, s tim da njega ne možete da planirate, ali na klasično bolovanje isto zaboravite; uvek će vam pola mozga biti ispred računara ili će vas makar gristi savest što zaostajete s poslom.

Osećaj da ste nešto zaboravili

Otkad sam počela da se bavim frilensingom, pojavio mi se taj osećaj koji mi nijednog trena ne napušta. Pa i kad pobegnem na kratko negde baš daleko, i dalje imam misli kao što su „Jesam li sigurno svima poslala sve što je trebalo?“ ili „Da li postoji nešto jako važno što već danima zaboravljam?“

Ne, u realnosti ne postoji, ali misli su uvek tu, iako su svi zadaci ispisani i posloženi prema prioritetima u rokovnik, obeleženi markerima različitih boja sa idejom da vas ta slika umiri… Ali to se ne dešava, jer često imate osećaj da nešto važno zaboravljate, a na toliko ste strana da ta mogućnost stvarno i postoji.

A gde ti radiš

Poslednje dve stavke odnose se na to kako okolina doživljava vaš posao, što baš i ne treba mnogo da vas zanima. Tu prevashodno spadaju starije generacije, koje još uvek misle da su honorarci isključivo kukavci koji rade glupe poslove dok ne nađu neki pravi, a pravi mora da podrazumeva kancelariju i sve po redu.

Objašnjavanje šta radite i da vam to nije privremeno će da traje u početku, a onda kasnije, kao što sam ja, smislite nešto što će im dati dovoljno, ali ne previše informacija o tome šta radite.

Moje je „Pišem za pare“. Onda usledi „Pa ima li posla?“, odgovor „Ima“ i tu se uglavnom završi razgovor na tu temu, osim ako niste blesavi da se upuštate u diskusiju zašto je strava biti frilenser sa nekim ko je radio dok je Tito bio u punoj snazi.

Koliko zarađuješ

Ako vam ovo pitanje često postavljaju ljudi u vašoj okolini, onda je možda vreme da promenite ljude. Ili okolinu.

Sve u svemu, nije problem kada vas drugi pitaju, problem je kada sami to sebe pitate i nemate blagog pojma kakav je odgovor. Frilensing je takav da ovog meseca možete super da zaradite, ali već sledeći može biti mnogo manje produktivan.

Prosto, klijenti dolaze i odlaze, angažmani počinju i završavaju se, tako da će vam biti veoma teško da znate koliko stvarno mesečno zarađujete. Dobra strana je ta što ćete konačno i stvarno naučiti da štedite. Loša stvar je što će vam nekad honorari kasniti, pa ćete imati mesece kada ste padali na nos od posla, a na kraju se preračunavate da li ćete imati za račun za struju.

No, novac uvek dođe i uvek je dobrodošao, a upravo iz ovakvih razloga imate „štek za crne dane“. Dovoljno je jednom da se pogrešno preračunate i već sledeći put ćete naučiti lekciju.

Kao i svaka forma rada, ova ima neke odlične i manje odlične strane, a sve je samo pitanje prioriteta. Ako vam je najvažnije da plata bude svakog 15. u mesecu i da tačno znate da zatvaranje vrata od kancelarije kada iz nje izlazite znači da ste se potpuno isključili iz posla (mada srećno vam s ovim svakako, posebno ako radite u privatnom sektoru), onda frilensing nije za vas.

Ako vam je, pak, najbitnije da ste samostalni, da odlučujete za sebe i budete slobodni koliko je to u današnjem svetu moguće, te nećete odlepiti usled nepredvidivosti primanja, radnog vremena i količine posla… onda vredi razmatranja.

Ne dajte da vas zavaravaju kako je frilensing samo za pustolove i kako je to egzotika u našoj zemlji. Nije, samo je pitanje toga šta su vam prioriteti. Ideju o sigurnom poslu svakako možete da okačite maci o rep jer to ne postoji, pa ako je već sve neizvesno, hajde da onda uživamo u toj neizvesnosti!

PREPORUKA

• Kupovina stana u novogradnji
• Kako da dosadan materijal postane interesantan kopi
• Gerila marketing značenje, knjiga i primeri
• Dodatna zarada od kuće
• Najbolji filmski citati
• Kad banka može da ukine dozvoljeni minus

Poslovanje će vam napredovati samo ukoliko postavite efektivne i efikasne procese u njemu

U poslovanju firme, niste u mnogo drugačijoj situaciji nego neki košarkaški trener, koji želi da pobeđuje sa svojim timom. Da, to i Vi želite, taj tim su Vaši saradnici. Trener zna da njegov najbolji igrač treba da ubaci 30 poena da bi ekipa pobedila. Na kraju, odlično je, igrač jeste ubacio očekivanu kvotu. Ipak, trener nije baš srećan, jer je igrač pogodio 3 šuta od 11 pokušaja za tri poena (27%), 7 od 18 za dva poena (39%), i 7 od 12 za jedan poen (58%).

Zamislite i neku farmaceutsku kompaniju, koja proizvodi određeni lek. Napravi odličan proces, koji će biti vrlo efikasan i za adekvatno vreme, sa odgovarajućim resursima, proizvesti planirani lek.

Odlično, eureka, lek je proizveden, u odgovarajućim dimenzijama, u odgovarajućoj boji, masa odgovara onoj koja je data specifikacijom. Jedino pitanje je… zašto smo pravili taj lek? Valjda, jedini razlog bi bio da bi on delovao i nekome pomogao.

Zamislite da takav lek testirate, i… ne daje rezultate. Ne deluje. Pitate se, zašto ste ga onda i proizvodili, gde ste pogrešili, kako niste dobili ono što ste želeli, i to baš u onom delu koji Vam je najbitniji, u funkcionalnom.

Niko neće želeti da kupi ono što vi prodajete, koliko god to bilo lepo, stilizovano, ako to ne rešava njihove probleme. Da, to je ono što ljudima treba, to je ono što traže- da radi ono što njima treba, da daje pravi efekat. Da, baš to- da bude efektivan.

Obe stvari su veoma važne u poslovanju, efikasnosti i efektivnost. Postoje situacije u kojima će neka od njih biti važnija za Vas ili kupce, ali će i Vama i njima biti važne obe.

Efikasnost i efektivnost u vašoj firmi treba da se mere novcem

Ipak, pre nego što dođete do kupaca, veoma je važno da uspostavite procese u Vašoj firmi tako da u njima imate efikasnost i efektivnost. Ono što je Vama veoma bitno, jeste da su obe ekonomske kategorije, mogu se izmeriti novcem, i uvek ćete ih videti i kroz novac.

Stalno slušate o efikasnosti, koja u stvari pokazuje koji je odnos rezultata koje ste ostvarili i resursa koje ste za to upotrebili. Treneru u košarkaškoj ekipi je to važno, jer nije isto da li će igrač ubaciti pet trojki iz osam ili iz trinaest pokušaja. Idealna bi bila stoprocentna efikasnost u svemu što radite, ali to nije uvek tako.

Da li to što radite ima efekta

Mnogo manje se priča o efektivnosti, koja zapravo pokazuje ono što i naziv kaže- da li je to što ste radili imalo efekta i da li ste ostvarili planirano. Za neke stvari postoji narodna izreka „bolje da niste ni radili“, koja se upravo odnosi i na situacije kada efekat nije postignut.

U čemu se može meriti efikasnost? Baš u svemu što radite. Cilj jeste da u svakom procesu, i svakoj aktivnosti u procesima, maksimalno povećate efikasnost.

Zamislite proces koji ima samo pet aktivnosti: A=86%, B=92%, C=94%, D=89% i E=98%. Idealno bi bilo da je efikasnost u svakoj aktivnosti 100%, pa da i efikasnost čitavog procesa bude 100%. Ukupnu efikasnost ćete dobiti kao proizvod, pa će biti 0,86*0,92*0,94*0,89*0,98=0,65. Ovih 0,65 ili 65% i ne izgleda tako loše, osim ako razmišljate o Vašim stvarnim procesima.

Pre nego što zamislite neku veliku svetsku kompaniju, ovo može biti i primer bilo kojeg procesa u Vašoj firmi. To može biti i palačinkarnica, sa aktivnostima: A-sipanje testa, B-pečenje, C-mazanje sadržaja, D-savijanje i pakovanje, E-isporuka. Može biti i proizvodnja drvenih stolica: A-izrada delova, B-sklapanje, C-farbanje, D-lakiranje, E-tapaciranje.

Zamislite da od imate mesečnu tražnju sa tržišta od 1000 komada. Normalno, potrudićete se da ih proizvedete, plasirate, dobijete klijente i ostvarite prihod/profit. Međutim, sa efikasnošću u procesu od 65%, na izlazu ćete imati samo 650 validnih proizvoda, bilo da su palačinke, stolice, ili nešto sasvim treće. Ne moraju biti to proizvodi, mogu biti i usluge koje pružate.

Da, proizveli ste 650 validnih, valjanih, onih kakve kupci žele i za koje su spremni da plate. Ali, šta je sa preostalih 350? Valjda nećete izgubiti te kupce, nego ćete i njima isporučiti ono što traže i žele. Tu ćete se opet sresti sa problemom one efikasnosti, onih 65%, jer ćete opet imati samo 65% zadovoljavajućih proizvoda.

Vratićete se na matematiku i pitanje koliko zapravo treba da proizvedete, da biste imali 350 korektnih, X*0,65=350. Odgovor je 539, odnosno 209 više od potrebnih 350. Znači, u prvoj rundi ste imali 350 defektnih proizvoda, plus sada 209, ukupno 559.

Znači, da biste proizveli 1000 valjanih proizvoda, “morate” imati 559 loših. Ne morate, ali je Vaš sistem trenutno takav. Ako ne uradite nešto da to promenite, to Vas čeka i u sledećem ciklusu, i u sledećem koraku, i sledećeg meseca.

Vi plaćate loše procese u poslovanju

Ništa tu nije sporno, bitno je da su Vaši kupci onih 1000 komada na kraju dobili ono što su želeli, što je za Vaše poslovanje veoma bitno. Međutim, ko će platiti onih 559 loših? Vi. Niko drugi. Nećete platiti samo materijale koji su uloženi, već i bruto radne sate ljudi koji su radili, platićete i struju, amortizaciju sredstava, sve komunalije, itd, itd.

Ako samo napravite grubu kalkulaciju, videćete kolika je cena te (ne)efikasnosti, koliko Vas ona košta. Ipak, nje ćete postati svesni tek kada počnete da merite efikasnost. Pravi trenutak da počnete da merite jeste sam početak poslovanja. Da biste je unapredili, morate imati podatke.

Kupac bi se oduševio kako ste bili efektivni, kako ste mu isporučili šest stolica po njegovoj meri i potrebama, kako u njima može udobno da sedi i da više nema problem sa leđima. Kada biste mu rekli da ste morali četiri da upropastite, da bi on dobio šest, verovatno bi komentar bio: “Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole”.

Iz njegovog ugla jeste tako: nije mu jasno zašto tako rasipate resurse, ali je zadovoljan onim što je dobio. Njega posebno zanima efektivnost, a Vi se posebno pozabavite efikasnošću. Sledećeg trenutka, kada bude kupac želeo po šest stolica na svaka dva dana, biće mu bitna i efikasnost, Vaša sposobnost da mu proizvode isporučite sa što manje trošenja njegovog vremena i drugih resursa.

Kupcima je bitno da Vaš lek deluje. Ne zanima ga koliko ste potrošili na razvoj, proizvodnju, isporuku… Vama je sve to, itekako, bitno.

Vodite računa o svom poslovanju. Efektivnost, ali i efikasnost. Uvek se isplati.

Preduzetnička realnost nam daje mnogo dobrih trenutaka koje trebamo pamtiti

Sećate li se sa koliko ste sumnje kročili u priču pod nazivom Samostalni biznis?

I koliko je puta do sada ta surova preduzetnička realnost pretila da uguši vaš entuzijazam?

I taman kada pomislite da ste napokon na dobrom putu, shvatate koliko vas, recimo, mogu koštati nezahvalni klijenti. Do sada ste već sigurno saznali i pravu istinu o gutanju žaba, a polako vam se otkrivaju i sve one stvari o biznisu koje vam niko nije rekao.

Ne zaboravite, pritom, i spisak najgorih saveta koje ste čuli – a koliko ste puta možda i sami poverovali u neke od najvećih laži o preduzetništvu?

U svakom slučaju, ako ste ikada pomislili da je preduzetništvo možda prevelik zalogaj za vas –pridružite se „klubu“. Jer, preduzetnička realnost, naime, često nije nimalo ugodna i prijatna. Zapravo, ponekad će biti toliko nesnosna da ćete na trenutak zaboraviti sve njene dobre strane.

A njih, bez sumnje, ima mnogo, i o tome bi vam svaki prekaljeni preduzetnik mogao naširoko i nadugačko raspredati. Na primer, većina će se složiti sa time da ih je preduzetništvo, na prvom mestu, naučilo preuzimanju odgovornosti. Jer, kada pokrećete samostalni biznis, vi u tom trenutku postaje jedini glavni i odgovorni. Vi ste u ulozi direktora ili rukovodioca, i niko vam neće stajati nad glavom i podsećati vas na pripadajuće vam dužnosti. Od spremnosti da preuzmete  odgovornost sada zavisi i sve što u svojoj profesiji želite da postignete.

Preduzetnička realnost traži mnogo

Na kraju krajeva, biznis nikada nije ni bio za one koji ne shvataju važnost discipline, posvećenosti, doslednosti ili spremnosti na kompromise. Kao preduzetnik, niste odgovorni samo za odluke koje sami donosite, već i za ljude koje zapošljavate, vaše klijente, saradnike i sve koji su na bilo koji način uključeni u vaše poslovanje. A odgovornost sa kojom pristupate poslu nesumnjivo će se pokazati i u ostalim sferama života: od porodičnih i prijateljskih, pa sve do kolegijalnih i svih drugih vrsta odnosa.

Sem toga, preduzetništvo će vas u velikoj meri naučiti i važnosti empatije. Već odavno nije tajna da je empatija jedan od ključnih saveznika dobrog i uspešnog menadžmenta, a svoje mesto je našla i u procesu pregovaranja i negovanju kvalitetnog odnosa sa zaposlenima.

U tom smislu, sposobnost da saosećate sa drugima i sagledate stvari iz njihovog ugla, neosporno će vam doneti prednost u situacijama kada pokušavate da motivišete svoj tim ili rešite dileme klijenata. Empatija i saosećajnost, prema tome, u biznisu nipošto ne predstavljaju slabost. Upravo suprotno: ove osobine pomažu vam da razvijete fleksibilnost, što vas svakako vodi ka pronalaženju efektivnih i dugoročno održivih rešenja.

A u svemu tome će vam pomoći i sposobnost da stvari sagledate iz više različitih uglova. Jer, preduzetništvo će definitivno promeniti način na koji razmišljate i posmatrate sve(t). Uz 24-časovno radno vreme, ne zaboravite da će vaš uspeh zavisiti i od spremnosti da se prilagođavate trendovima. Za to će vam biti potreban i neprekidan rad na usavršavanju vaših znanja, sposobnosti i veština – a kada po prvi put ulazite u samostalni biznis, za očekivati je da ne možete znati sve.

Možda vam, recimo, nedostaje znanja iz oblasti menadžmenta, ekonomije ili marketinga. Njih ćete, prema tome, savladavati u hodu, i malo po malo, vremenom počinjete sagledavati svet biznisa iz potpuno drugačijeg ugla. Postajete svesni važnosti delovanja na više različitih frontova, a širina koju steknete pomaže vam da bolje razumete različite poslovne procese, suštinu i način rada različitih organizacionih struktura unutar preduzeća ili pak, načine kako da vodite jak i uspešan tim.

Vremenom, što više znanja usvajate, primetićete da postajete samouvereniji, otvoreniji za nova iskustva i spremniji da se uhvatite u koštac sa svakodnevnim izazovima poslovanja – a upravo će vas oni od samog početka staviti na test.

Rizici, neizvesnost, i sve one „sitnice“ na koje vas niko ne može unapred pripremiti, pošteno će vam ispomerati lične i profesionalne granice, isterati vas iz zone komfora i naterati vas da se suočite sa strahovima za koje možda niste ni znali da ih imate.

I to su sve one „čupave“ situacije kroz koje sami morate proći – nekada i više puta – ukoliko zaista želite videti napredak. A ukoliko ste svesni da taj napredak ponekad mora da zaboli, bićete spremniji da prihvatite i one manje dobre strane preduzetništva. Na kraju krajeva, nema boljeg načina da izgradite samopouzdanje nego da na sopstvenoj koži osetite izazove koje će vam preduzetnička realnost doneti.

Podrška vam može biti poslovni partner

Osim, naravno, ukoliko niste odlučili da sve „dobro i zlo“ preduzetništva podelite sa poslovnim partnerom. Osim podrške koju ćete u tom slučaju imati, ravnomerna podela odgovornosti i zaduženja – uz stalno prilagođavanje u cilju postizanja kompromisa – dobijate i lekciju o značaju solidarnosti.

Jer, odnos poslovnih partnera neće uvek biti idealan, niti bi tako nešto uopšte trebalo očekivati. Gledajući, međutim, s pozitivne strane, i te kako imate priliku da naučite kako jedno drugom biti podrška, kako prevazići sukobe mišljenja i kako se zajedno izboriti da vaš biznis ostane na stabilnim nogama.

I to se, naposletku, neće odraziti samo na vaše poslovne relacije, već i na one lične, odnosno privatne. Naučićete kako da se postavite u konfliktnoj situaciji, shvatićete koliko je važno da se zauzmete za sebe, i da pritom budete potpuno iskreni i fer i prema „suprotstavljenoj“ strani.

Jednom rečju, preduzetništvo – ukoliko ga tako posmatrate – ima sav potencijal da vas načini boljom i kvalitetnijom osobom. Sve što ponesete iz tog iskustva – bili to neuspesi, rizici ili, pak, dragocene lekcije – u stanju je da promeni način na koji posmatrate svet, ali i vaš odnos prema sebi i drugima. I to je, na kraju krajeva, samo jedna od lepih strana preduzetništva. Prisetite je se ponekad, i nađite zadovoljstvo u saznanju da je to možda i najbolji izbor koji ste načinili.

Današnji svet, sa svim svojim nelogičnostima i manama, ipak napreduje u pogledu osnaživanja žena u raznim pravcima, uključujući i žensko preduzetništvo

Danas se više nego ikad priča o ravnopravnosti polova, ali u praksi još uvek postoji još mnogo stvari koje nisu jasno definisane i koje se i dalje, prećutno, očekuju od žena. I pored mogućnosti izbora, ta očekivanja i sve ono sa čime se žene susreću zahteva podizanje svesti o svim onim izazovima sa kojima se suočavamo.

Ako pogledate današnji svet biznisa, videćete da njime i dalje dominiraju muškarci. To nije iznenađujuće, ako se u obzir uzme istorija, koja je sve donedavno samo muškarce prepoznavala kao podobne da se bave „teškim” pitanjima, u koja svakako spada i vođenje biznisa. Istina je da na listama najuspešnijih preduzetnika ima žena, ali većinu i dalje čine muškarci.

Budućnost će sigurno ovaj odnos sve više preokretati u korist ženska preduzetnica, ali kako bi to došlo, potrebno je biti svestan stvari sa kojima se preduzetnice suočavaju, kako bi se o tim problemima govorilo otvorenije i oni samim tim postajali manji tabu nego što su danas.

Zato ćemo se osvrnuti na pet najvećih izazova ženskog preduzetništva, iz perspektive žena koje same osnivaju i vode svoje biznise, uz delić iskustva, odnosno podeljenu misao nekih od uspešnih žena u svetu preduzetništva.

1. Kulturološki uslovljene vrednosti

“Znate, svih ovih godina, ja sam jela svoje kolačiće. Svih ovih godina ljudi su mi govorili kako su fantastični. Zato sam odlučila da uđem u posao prodaje kolačića. Moj muž je momentalno rekao: ‘Oh, dušo, to je tako glupa ideja.’ A onda su i moji roditelji izustili: ‘Nemaš ti šta da tražiš u biznisu prodaje kolačića.’ – Debi Filds

Jedan od prvih izazova za svaku ženu koja želi da se oproba u preduzetništvu su kulturom uslovljene vrednosti, odnosno tradicija. Svet je prilično šarenolik po pitanju toga kako se u određenim oblastima vidi uloga žene u društvu: što je društvo tradicionalnije, i uloga žene je više određena udajom, rađanjem, vođenjem računa o domaćinstvu i slično.

U ovakvim zemljama to predstavlja problem koji uopšte nije zanemarljiv, a on ponekad podrazumeva i to da se u sopstvenoj kući morate izboriti za pravo glasa.

Uloga muškarca dugo vremena se oslanjala na ideju da je on taj koji mora „doneti hleb na sto”, a u pomenutim konzervativnim sredinama, preduzetničke veštine žena često se doživljavaju takmičarski, to jest kao njena namera da preuzme ulogu glave porodice od muža.

Sa ovim izazovom se posebno suočavaju one porodice u kojima je i muškarac preduzetnik. Tada se najčešće muška deca vide kao naslednici posla, dok su ženska najčešće izuzeta iz toga. On se može prevazići isključivo tako što ćemo se držati svojih principa i urediti stvari najpre u svojoj kući, a potom se – koliko je to moguće – ne osvrtati na sva ona mišljenja ljudi imaju problem da se nose sa „ženom u pantalonama”.

2. Društvena diskriminacija

„Grozno je reći, ali dugo sam bila etiketirana zbog toga što sam dizajner venčanica i sada sam začuđena time kako sam uspela da to prevaziđem. Stvarno sam pokušala sve osim odustajanja, ali sam to uspela zahvaljujući tome što je ovo moj životni san.” – Vera Vong

Iako smo dobrano zagazili u 21. vek, broj ljudi koji i dalje veruje u to da su muškarci podobniji za biznis nije mali, niti zanemarljiv. Međutim, i sami smo skloni verovanju u određene stereotipe o tome šta su „muški” a šta „ženski” poslovi.

Da li vam se nekad desilo da ugledate ženu kako vozi gradski autobus, automehaničar je, vodoinstalater ili varilac, i da pomislite „Zašto žena radi ovaj posao”? To se sigurno svima, u nekoj formi, desilo, a istina je da iza toga stoji duboko, kulturološki i društveno uslovljeno stanovište da neki poslovi jednostavno nisu za žene (ili muškarce; isto važi i obrnutom pravcu – za muškarca koji radi kao vaspitač u vrtiću, kao ispomoć u kući i tome slično).

Činjenica je, dalje, da bi mnogi birali da radije sarađuju sa muškarcem nego sa ženom. Upravo pomenuto stanovište, kao i ono da se prosto zna da su muškarci bolji u biznisu (što je samo još jedna predrasuda), zadaju muku brojnim preduzetnicama.

Sa ovim izazovom suočavaju se i razvijenija, odnosno liberalnija društva, a bitka se vodi na ogromnom broju frontova, svakodnevno. Zato je važno znati da na ovakve stereotipe i predrasude možete naići bilo gde i bilo kada, ali ono što je ključno jeste to da ih prihvatimo baš kao ono što jesu – predrasude i stereotipi. Ne možemo promeniti šta okolina misli, ali možemo uticati na to šta ćemo mi raditi sa njihovim mišljenjem, zar ne?

3. Nedostatak poverenja investitora

„Šta je najgore što može da se desi? Da me svi odbiju; možeš misliti.” – Dž. K. Rouling

Ovo je izazov koji nastaje u trenutku kada je potrebno skupiti novac za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Investitori su, generalno – mada je ovo vrlo povezano sa vrstom biznisa o kojoj je reč – naklonjeniji da veruju muškarcima, ali to nije nešto što bi se moglo izgovoriti naglas tek tako. Iza toga stoje dva već pomenuta izazova, a ženama je generalno potrebno mnogo više vremena i truda da bi dokazale svoju vrednost.

Prošle godine sam konkurisala za subvencije koje dodeljuje Republika Srbija preduzetnicima, i jedan od kriterijuma koji me je činio „ranjivom” grupom za samozapošljavanje bio je taj što sam žena.

Zahvaljujući toj činjenici dobila sam dodatne bodove pri ocenjivanju mog biznis plana, jer su u našoj zemlji žene teže zapošljive od muškaraca. Da li je ovo odličan vetar u leđa za preduzetnice ili pak diskriminacija prema muškarcima kroz favorizovanje određenog pola, još uvek ne umem da domislim. Verovatno zavisi od perspektive.

U svakom slučaju, ženama će sigurno trebati više strpljenja i upornosti da svoju biznis priču predstave stranama zainteresovanim za njeno finansiranje, kako bi se u fokusu našla održivost ideje, a ne pol onoga ko je prezentuje.

4. Balansiranje između privatnih i poslovnih obaveza

„Bilo je rizično. Bila sam udata i trudna sa najstarijim sinom. Ali, ja ne gledam na rizik isto kao i drugi ljudi. Kada si preduzetnik, moraš se voditi mišlju da ćeš uspeti.” – Lilijen Vernon

Ovo je verovatno prva stvar na koju većina pomisli ne samo kad je reč o ženama preduzetnicama, već i u kontekstu žena koje rade bilo koji posao. Stvar je u tome što će i one žene koje su odlično organizovale sve svoje obaveze plaćati danak u umoru i previše obaveza, a kamoli one koje pristaju na to da pod punom opremom igraju na dva terena: i domaćica i poslovna žena. Jedno svakako ne isključuje drugo, ali isto tako zahteva ozbiljno planiranje, hitro prilagođavanje i kompromise.

Ako je muškarac glava porodice, onda je žena njegov kičmeni stub, i upravo je to ono nad čime društvo verovatno strepi kada se posmatra ženski preduzetnički duh. Međutim, umesto da se vodi rat oko toga čija je uloga da se izbaci smeće, zar ne bi bilo konstruktivnije napraviti plan – a ujedno i vežbati sopstvene preduzetničke veštine – kad ko iznosi smeće i zatim ga se pridržavati?

5. Stres

“Osnovala sam The Body Shop 1976. kako bih uspela da zaradim za život, za sebe i dve ćerke, dok je moj muž Gordon pešačio po Americi. Nisam imala nikakvu obuku i nikakvo iskustvo i sve što sam znala o biznisu bio je savet mog muža da se trudim da na nedeljnom nivou zaradim 300 funti. Niko ne priča o preduzetništvu kao o preživljavaju, a ono to upravo jeste i to je ono što podstiče kreativno razmišljanje.” – Anita Rodik

Stres definitivno nije rezervisan samo za preduzetnice, već pogađa sve ljude koji bilo šta rade i stalo im je da to što rade zadovolji postavljene kriterijume.

Međutim, ako se setimo da žene, osim svega onoga što preduzetništvo donosi (a što nikako nije malo za poneti), moraju da se nose i sa svim onim što je gore opisano, onda je jasno da je taj stres kompleksniji. Potrebno je, dakle, ne samo nositi se sa svakodnevnim izazovima, nego sa svim onim što poziciju preduzetnice čini drugačijom u odnosu na muškarce preduzetnike.

Ne postoji svemogući recept koji će odneti sve ove probleme, ali svest o njima, kao i način na koji biramo da se nosimo sa takvim izazovima je ono što može da igru učini ravnopravnijom.

Od sveta koji je spreman samo za ženu-domaćicu koja sedi kod kuće, gleda serije, kuva ručak i neurotična je jer shvata da to nisu njeni krajnji dometi (žene koje same biraju ovakav stil života ne spadaju u ovu kategorizaciju), ipak smo, civilizacijski, prevalili dug put.

No, još mnogo je ostalo ispred nas: setite se samo Holivuda, gde se o jednakosti u tome ko je koliko plaćen tek sada govori potpuno otvoreno. Da li bi pre dvadeset godina bilo očekivano da Robin Rajt i Kevin Spejsi budu podjednako plaćeni za glavne uloge u seriji „House of Cards”? Odgovor na ovo pitanje je ono što uliva nadu u to da će budućnost biti još naklonjenija ženskim preduzetničkim poduhvatima.

Nezahvalni klijenti će vas naučiti gde postaviti granice

S početka vaše samostalne karijere, od iskusnijih kolega preduzetnika sigurno ćete čuti pristojnu količinu raznoraznih korisnih saveta. Neki od njih će se sporadično ponavljati, a među njima i jedan u čiju istinitost ćete se ubrzo i sami uveriti.

„Keš je kralj“ – hladnokrvno će vam reći svaki prekaljeni preduzetnik. I to je tvrdnja koja bez izuzetka važi za biznise svih veličina i „oblika“. Stvar je (na prvi pogled) toliko jednostavna: prihodi koji prispevaju u vaše preduzeće ključni su za njegov opstanak na duže staze.

Pozamašan udeo u generisanju tih prihoda imaju, pre svega, vaši klijenti. Ljudi koji izdvoje novac za vaš proizvod ne potvrđuju time samo vrednost onoga što im nudite, već sa vama grade i odnos bliskosti i poverenja. Zato ćete se potruditi da im udovoljite koliko možete, čak i u situacijama kada se ispostave teškima za saradnju.

Na kraju krajeva, upravo zarad tog odnosa bliskosti i poverenja – ali i činjenice da vam ti korisnici donose novac – ponekad morate biti spremni i na kompromis, pogotovo ukoliko je reč o klijentima koji svoje (finansijske) obaveze prema vama izmiruju bez (većih) prigovora.

U teoriji, takav stav vas svrstava u kategoriju onih koje krasi odgovornost prema potrebama korisnika, fleksibilnost u saradnji i spremnost na dogovore koji će ići u obostranu korist. U praksi bi, međutim, efekat mogao biti dijametralno suprotan.

Prepoznati trenutak u kome je potrebno postaviti određene granice stoga je i momenat od kog zavisi da li ćete od takvih klijenata imati više koristi ili štete.

Osobine nezahvalnih klijenata

Recimo, možda ste se već susreli sa klijentom po čijem ponašanju primećujete da sebe smatra najvažnijom osobom na svetu. Zbog svog kompleksa više vrednosti (a ponekad i preke ili eksplozivne naravi), nezahvalni klijenti će bez pardona „terorisati“ pre svega one koji bi im bez pogovora izašli u susret. Ne dao vam bog da takav klijent uoči i najmanji detalj koji bi mu zasmetao – u tom slučaju sledi „paljba“ i po vama, i po vašem timu koji će, uzgred, dosledno prihvatiti svaku zamerku i pokušati da izgladi stvar.

Problem je u tome što, štagod vi učinili, pomenuti tip klijenta jednostavno nikada neće biti zadovoljan. On će vam možda na vreme platiti za vaše proizvode ili usluge, ali ako ta cena uključuje i poveću količinu stresa koju ćete vi ili vaš tim preživeti – investicija ovog tipa ipak će biti preskupa. Prema tome, ulaganje u odnose sa kupcima koji će istinski prepoznati vaše napore, mnogo je zdravija (i isplativija) varijanta.

Svakako, i to ulaganje će od vas zahtevati dragoceno vreme. Zato je korisno da naučite da prepoznate i korisnike koji će vam ogroman deo tog vremena uludo potrošiti.

Pre svega, sasvim je logično da ćete svakom novom klijentu pristupiti uz „ekstra“ razumevanje i želju da mu izađete u susret. Pa ipak, među njima će biti i onih koji će svojim (previsokim) zahtevima revnosno testirati vašu toleranciju i strpljenje.

Bez obzira na to što ćete im sve pružiti „na tacni“, nezahvalni klijenti će uvek tražiti još. Samo još jedno pitanje, samo još ova molba, ili pak, samo da još ovaj put odobrite naknadno plaćanje usluga. Možda nećete, kao u prethodnom slučaju, biti na udaru žestokih kritika, ali ovakav klijent vas može dovesti u pomalo nezahvalnu poziciju: a to je da zapostavite korisnike koji su uvek fer prema vama.

Iako ćete po pravilu imati posla i sa zahtevnim ljudima, ne zaboravite da nagradite i svoje dugogodišnje, verne klijente.

A da nezahvalni klijenti dolaze u najrazličitijim „varijantama“, znaćete i kada naiđete na – ekstremne škrtice. Ovo je, naime, tip koji će uvek pokušavati da stekne maksimalnu vrednost za minimalnu moguću cenu.

S jedne strane, potpuno je u redu da, ukoliko priroda vašeg poslovanja to dozvoljava, s vremena na vreme izađete u susret klijentima po pitanju dogovora oko naplate. Sa druge, ovo može biti i poprilično klizav teren, jer uvek postoji mogućnost da klijenti zloupotrebe vaše namere.

Kako da postavite granice

Pitanje je samo koliko ste spremni da ugodite nekome ko nedvosmisleno osporava vrednost onoga što nudite. Upravo iz tog razloga, pre no što pristanete da (iznova) načinite neki ustupak, setite se i parole koja glasi – „Keš je kralj“.

Doduše, (zlo)namerne postupke koji bi išli na vašu štetu, nećete uvek iskusiti isključivo u neposrednom kontaktu s korisnicima. Ukoliko ste ikada odustali od kupovine nekog proizvoda usled pretežno negativnog online fidbeka, onda ćete razumeti o čemu je reč.

U tom slučaju, i sami pripadate brojci od čak 92 procenata korisnika koji odluke o kupovini donose na osnovu tuđih iskustava. Istom postotku, međutim, pripadaju i korisnici vaših proizvoda i usluga, i na identičan će način formirati mišljenje o kvalitetu koji im pružate.

Iako negativna iskustva korisnika ne moraju nužno imati i negativan kontekst, nevolja će nastati ukoliko je ciljano omalovažavanje vaših proizvoda (odnosno kompanije na čijem ste čelu) njihova jedina svrha.

Umesto da eventualne žalbe i sugestije reše kontaktiranjem korisničke podrške, pojedini klijenti će svoje nezadovoljstvo radije izraziti u virtuelnom okruženju. Koliko će vas koštati ukoliko pritom pređu i razumne granice, uočićete kada interesovanje novih klijenata počne da izostaje, ali i nakon što vaš web sajt izgubi solidnu poziciju na pretraživaču.

Nastojanje da nesuglasice ovog tipa rešite na konstruktivan način, ponekad bi moglo uroditi plodom: nezahvalni klijenti će uvažiti vaš pristup, a vi ćete ubrzo povratili i poverenje ostalih korisnika. U nekim drugim slučajevima, ovaj tip klijenta podsetiće vas na one „najvažnije na svetu“ – s tim da će nezadovoljstvo ispoljavati isključivo u online komunikaciji.

A jedino što vam tada preostaje jeste da odustanete od dalje rasprave i (ponovo) se posvetite onima koji to umeju da cene. Ovo se, naposletku, odnosi i na ostale tipove „nezahvalnih“ klijenata.

Iako je vaš zadatak da svakome pokušate da izađete u susret, shvatićete da je ponekad važnije da i sami naučite da poštujete svoje vreme i novac. U svakom slučaju, klijenti iz pakla u tome će vam svesrdno pomoći.

Neuro Kaizen predstavlja koncept davno primenjen u Japanu, koji primenjuju sve najveće svetske kompanije, ali i mnoge male firme koje žele stalni napredak

Ljudi često traže gotova rešenja, a Kaizen je mnogo više od toga – Kaizen je filozofija života i rada, Kaizen je kultura, i na kraju primena tehnika i alata. Osnovna ideja je da se kroz kontinuirana (stalna) mala unapređenja ostvare veliki rezultati. Ako želite da u Vašem biznisu budete ono što je Tojota u njenom, potrebno je da razmišljate i pristupate na ispravan način.

Mnogima se žuri da brzo i drastično povećaju prihode ili smanje troškove. Tako već godinama, ali se ne pomeraju od te fantastične ideje. Uzalud pritisak na zaposlene, čak to stvara i veći otpor. Zamislite da Vama neko kaže da treba da skočite sa prvog na osmi stepenik… ili, sa osmog na prvi. Možda možete i da zamislite kako bi to izgledalo.

Međutim, pitanje je zašto uopšte i ne pokušavate da skočite toliko? Šta je problem u tih sedam stepenika? Isti su kao i svi ostali, zar ne? Da, osim što ste Vi navikli da uvek idete po jedan stepenik i to su Vaša očekivanja. To je ono što ste projektovali u svojoj glavi, ono što očekujete. Odjednom, traži se velika promena, nagla, i uz to je ona veoma udaljena od Vaših očekivanja.

Ipak, nešto Vas i dalje drži da ne skočite toliko. Strah. Drži Vas strah. Strah koji stvara tako velika promena, sa prvog na osmi ili sa osmog na prvi, svakako promena od sedam stepenika. Da je u pitanju jedan stepenik, ne biste imali taj unutrašnji problem. Možda čak i dva, i to bi Vam možda bilo u redu.

Setite se fizike iz osnovne škole i napona. Tamo je napon predstavljao razliku potencijala. Što je razlika potencijala dve tačke bila veća, veći je bio i napon. Isto je i ovde. Što se veća razlika u odnosu na ustaljeni način rada traži i/ili očekuje od Vas, veći se strah javlja.

Zašto se plašimo promena

Nije do Vas, priroda je u pitanju. Deo ljudskog mozga čini amigdala, koja je zaslužna za takve reakcije. Ona nas često i čuva od tih neprirodno velikih promena, od nečega što je novo i nama strano. Zahvaljujući njoj, na sve što iskače iz okvira ustaljenog, na nove stvari i promene, posebno nagle, reagujemo strahom, koji stvara i otpor prema promeni.

Sada uzmite to i projektujte na Vaše zaposlene. Oni će uvek tako prirodno reagovati. Kad god im se zada nešto značajno drugačije od onoga što je ustaljeno, kod njih će se javiti određena doza straha i otpora.

Uz to, zaposleni već imaju očekivanja, koja su usklađena sa prethodnom (dotadašnjom) praksom. Razlika između realnosti (onoga što se zahteva) i očekivanja (onoga za šta su sebe pripremili) izaziva stres.

Važno je da osvestite svakodnevne situacije

Šta sad sve to znači za Vas, kao nekoga ko vodi firmu? Sa jedne strane da osvestite neke bitne detalje, a sa druge da svoje odluke i postupke prilagodite tim saznanjima.

Važno je da unapred znate da će sve što je drugačije od postojećeg i ustaljenog izazivati neku vrstu straha. Što je to novo više različito u odnosu na staro, to će taj strah i uzdržanost biti veći. Automatski će zaposleni pružati otpor promeni. Prosto, iza toga je njihov strah od nepoznatog, ne to što su oni loši ljudi ili loši profesionalci.

Sa druge strane, u svakom danu i u svemu što rad(it)e zaposleni imaju neka očekivanja. Što je ta razlika očekivanja i stvarnosti veća, biće veći i stres koji se kod njih javlja. Bilo da im isplatite manje nego što su očekivali, ili da neka promena koju uvodite ne uspe i ne ostvari planirano, zaposleni će pod stresom sigurno biti manje produktivni, praviće više grešaka, zbog napetosti će biti više konflikata u timu.

Kako sve to primeniti

Zbog svega toga je potrebno svaku promenu, svako unapređenje, dobro pripremiti i sa zaposlenima iskomunicirati sve detalje promene. Kakvu god promenu da planirate, viziju tog novog stanja podelite sa zaposlenima, svakako naglasite zašto neke stvari uvodite ili menjate.

Kada krenete u planiranje i realizaciju, postavite male ciljeve, i to tako da u početku budu dostižni. Ostvarenje novog stanja iz te vizije koju imate, kako bi trebalo da bude u budućnosti, razložite na više malih usputnih ciljeva.

Imajte u glavi tu viziju krajnjeg cilja, ali se fokusirajte na prvi mali cilj. Taj prvi mali cilj će biti mala promena, koja će zaposlenima biti bliska sadašnjem stanju i neće izazivati značajan strah i otpor.

Također, taj prvi mali cilj postavite tako da bude dostižan. Veoma je važno da se ostvari, kako bi se zaposleni uverili u mogućnost promene, u to da znate šta želite i da ih vodite na pravi način. To je važno i kako bi se ispunila očekivanja koja će zaposleni imati kada im predočite ideju i uvedete ih u promenu, kako ostvarena realnost ne bi bila ispod tih očekivanja i izazivala stres kod njih, pa veoma često i revolt i nepoverenje.

Malim koracima do velikih ciljeva

Vaša vizija novog i unapređenog stanja i dalje može da bude velika, može biti značajno drugačija u odnosu na postojeće stanje. Možete i treba nju iskomunicirati sa zaposlenima. Samo tome dodajte i mudrost u planiranju i realizaciji tih promena koje će doneti unapređenja. Idite putem malih narednih ciljeva i malih unapređenja.

Imajte u vidu i težite viziji, ali sebe i zaposlene usmeravajte i fokusirajte prema prvim sledećim malim ciljevima. Te ciljeve postavljajte tako da budu ostvarljivi, jer će se na taj način očekivanja koja zaposleni budu imali od tih promena poklapati sa realnošću.

Na taj način ćete podizati njihovo samopouzdanje, verovanje u mogućnost promena i unapređenja, ali i kod njih graditi veću otpornost na strah od promena (elastičnost, rezilijentnost) i otvorenost za sledeća unapređenja.

Napred u mala unapređenja, Kaizen je u našim glavama.

Nemoguće je da ste do sada naišli na vodiče o poslovanju, a da u njima nisu bili spomenuti ciljevi firme. I to je sa jako dobrim razlogom, jer bez jasno postavljenih ciljeva, nećete nikuda ni stići. Razlog je jednostavan – kako ćete da stignete negde ako ne znate gde idete?

Firma bi trebalo da ima jasno postavljene, “pametne” ciljeve, ali tu istu firmu čine ljudi, na kojima je ispunjavanje tih ciljeva. Međutim, ti ljudi imaju i svoje – lične – ciljeve, koji mogu a i ne moraju da se poklapaju sa ciljevima firme.

Kada govorimo o poklapanju ciljeva zaposlenih i same kompanije, najpre mislimo na ciljeve koji se i tiču same kompanije – njenog opstanka, zadovoljavajućeg poslovanja, a zatim i rasta i napretka. Sa druge strane imamo zaposlene, koji imaju svoje sopstvene ciljeve, a u kontekstu posla i rada, oni se takođe tiču opstanka i napredovanja, ali i ličnog razvoja i učenja.

U idealnom scenariju, vaš tim bi se sastojao od ljudi koji dele vaše ciljeve i vaša firma je mesto gde ih oni mogu i ostvariti. U realnosti, ovakva okolnost može biti slučaj, ali isto tako često i nije.

Ako je vaša firma mala, a jedan od vaših zaposlenih, recimo, kao karijerni cilj ima napredovanje do hijerarhijskog nivoa koji u vašoj firmi i ne postoji, onda je jasno da to nije mesto na kom će on ostvariti taj svoj karijerni cilj. Ono što mu preostaje jeste da redefiniše cilj ili da pronađe mesto na kom će moći da ga ispuni.

Kako možete postići to da ciljevi vaše firme i ciljevi vaših zaposlenih budu u saglasnosti, onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju? Evo koje tri stvari su u tom procesu od suštinske važnosti:

3 stavke za početak usklađivanja ciljeva firme i zaposlenih

Poznavanje tima i njihovih potreba – Kako biste uopšte znali koje to ciljeve imaju vaši zaposleni, najpre je neophodno da ih poznajete. Iako će ljudi možda neke važne stvari, prirodno, prećutati (na primer: “Otići ću tamo gde mi ponude veću platu”), to i dalje ne znači da ne možete imati utvid u to čemu streme vaši zaposleni i šta je potrebno da se desi da do svojih ciljeva i stignu.

Usklađivanje onoga što imaju sa onim što trebaju – Čak i ako vaši zaposleni imaju karijerne ciljeve koje ne mogu ispuniti u vašoj firmi, to ne znači da ništa po tom pitanju ne može da se učini. Na primer, ako osoba X ima ambiciju da postane prodajni direktor neke velike kompanije, vi mu to možda ne možete omogućiti, ali mu i te kako možete obezbediti druge važne stvari koje će mu pomoći da dođe do svog cilja: možete mu, kada procenite da je spreman, dodeliti više odgovornosti i voditi ga na putu koji mora proći kako bi stekao veštine i kompetencije kojima stremi.

Tako ćete imati zaposlenog koji je motivisan i spreman da izađe iz svoje trenutne uloge kako bi se pripremio za neku veću, istovremeno nudeći vašoj firmi sve ono što jedan takav zaposleni može da joj ponudi.

Praćenje – Ako donesete odluku da na ovaj način ispitate i probate da uskladite organizacione i ciljeve svojih zaposlenih, važno je imati na umu nije reč o jednokratno donetoj odluci koja će, kad se donese, ostati da čami u nekoj prašnjavoj fascikli vašeg uma ili kancelarijskog stola.

Ovde je reč o procesu, koji kao takav zahteva i praćenje, a to ne mora biti ništa preterano kompleksno. Sastanak na mesečnom nivou sa pomenutim zaposlenim X i razgovor sa njime oko toga kako iz njegove perspektive izgleda sve ono što se dešava mogu biti sjajan način da dobijete dragocene povratne informacije.

Ukoliko pokazujete interesovanje za karijerni razvoj i napredovanje (ne samo hijerarhijsko, već svako napredovanje koje uključuje učenje i razvoj), vaši zaposleni će znati da vodite računa o njima i njihovim ciljevima, a to će se pozitivno odraziti na njihovu motivaciju, zadovoljstvo poslom, kao i na kvalitet komunikacije i sveukupnu atmosferu koja vlada u vašem kolektivu, bez obzira na njegovu brojnost.

Ključna stavka usklađivanja

Ciljevi su, dakle, važni, ali postoji nešto još važnije – ključni sastojak koji je neophodan za usklađivanje ciljeva vaše firme i njenih zaposlenih. To su vrednosti. Vrednosti su šire i opštije od ciljeva i kao takve imaju moć da budu od presudnog značaja za to kako će vaši zaposleni doživljavati svoj posao. Ako je cilj željena destinacija, onda su vrednosti sve ono što pomaže da se do tog cilja i stigne.

Vrednosti su sve ono čega se vaša firma pridržava u svom poslovanju: korektni i fer odnosi unutar firme, kao i prema spoljašnjim instancama (konkurencija, javnost, partneri, kupci).

Vrednosti diktiraju način na koji će vaši zaposleni pristupati svom poslu i kako će gledati svoju trenutnu poziciju: kao mesto odakle će pobeći prvom prilikom, to jest čim se ukaže bolja ili kao mesto na kom se osećaju uvaženo, poštovano, kao mesto na kom mogu da uče i da realizuju svoje potencijale. Ako su njihove sopstvene vrednosti, na primer, pošten i predan rad, oni će moći da se osećaju dobro samo u firmi koja i sama prepoznaje i neguje ove vrednosti.

Dobra vest je ta da to kakve će vrednosti biti negovane u vašem kolektivu u najvećoj meri zavisi upravo od vas. Zato, ako mislite da nemate velikog uticaja na to koji su ciljevi vaših zaposlenih, nemojte klonuti duhom, pošto na nešto još važnije definitivno imate, a to je način na koji će zaposleni doživljavati svoj posao i koliko će biti spremni da mu se posvete. Što, složićete se, nikako nije mala stvar.

Bez obzira da li se privatnim poslom bavite godinama ili ste tek na putu da postanete preduzetnik, izlazna strategija je proces u koji vredi uložiti vreme i trud

Danas vam možda sve ide od ruke i horizon je čist, ali svako od nas iz iskustva zna da se već sutra mogu navući tmurni, kišni oblaci.

Možda ne morate svakodnevno i svuda sa sobom da nosite kišobran ako je leto, ali ćete ga sigurno imati kod kuće spremnog za upotrebu kad krene jesen. Izlazna strategija je upravo kao i taj kišobran. Ne morate je imate ispred sebe u svakodnevnom poslovanju, ali je nešto što vam može presudno pomoći u očuvanju finansijske budućnosti.

Priprema ove strategije omogućava vam da se na vreme osigurate od mnogih neočekivanih događaja koji mogu značajno ugroziti vašu poslovnu stabilnost. Bez obzira na vrstu ulaganja koje planirate, efikasna strategija izlaska treba da bude sastavni deo vaše procene nivoa rizika koji želite i možete da preuzmete.

Šta sve treba da sadrži izlazna strategija

Prvi element čine koraci koje ćete preduzeti u slučaju neke nepredviđene situacije. Pored njih, ovim dokumentom treba da definišete i koji su to kriterijumi koji treba da budu ispunjeni ili prekoračeni da bi se strategija pokrenula.

Da li to znači da je namenjena samo nepredviđenim negativnim okolnostima? Krajnje je očigledno da treba predvideti korake izlaska iz nekvalitetne investicije ili postupak zatvaranja preduzeća koje ne generiše profit. U ovom slučaju, cilj izlazne strategije je da se ograniče nastali i potencijalni gubici.

Manje je očigledno, ali ona takođe može da se formuliše i za slučajeve kada poslovni poduhvat ispuni svoj profitni cilj.

Šta ako vam se obratio neko ko je zainteresovan za kupovinu vašeg posla? Da li biste bili spremni za pregovore bez plana? Izlazna strategija treba da pokrije i ovakve situacije.

Drugi razlozi koje može da uključi su: značajna promena tržišnih uslova, određeni pravni razlozi ili jednostavno želja vlasnika da se povuče iz trenutnog biznisa i uživa u zasluženoj penziji.

Izlazna strategija kao dio biznis plana

Kada je pravo vreme za početak planiranja? Pravi odgovor bi bio da nikad nije prerano razviti plan koji može da vam uštedi vreme, novac i spasi vas od nerviranja.

Dobro pripremanje pomoći će vam da odgovorite na važna pitanja koja se mogu javiti prilikom izlaska iz poslovanja. Među najbitnijima je pitanje optimalne opcije: likvidiranje poslovanja, prodaja, zadržavanje udela ili prenos na člana porodice.

Naravno, svaka od ovih opcija u određenim okolnostima ima svoje prednosti u odnosu na druge. Ukoliko vaš biznis generiše gubitak teško je da će adekvatno rešenje biti prenos na člana porodice. Ukoliko ipak želite da se penzionišete ovo je možda i najbolji izlaz. Takođe je veoma važno na vreme sagledati brojne troškove vezane za različite načine izlaska.

Pre nego što izaberete strategiju, za svaku od opcija trebalo bi analizirati moguće kratkoročne i dugoročne efekte. Kako se svaki vlasnik preduzeća nalazi u situaciji koja je jedinstvena za njega potrebno je prilagoditi je svojim specifičnostima.

Kreiranje uspešnog plana može da bude dug i zahtevan proces. Ipak, bez obzira da li vodite malo preduzeće ili veliku korporaciju, preporučljivo je da imate neku vrstu strategije, tako da vaš izlaz prođe što je bezbolnije moguće.

U idealnom slučaju, izlazna strategija treba da bude deo poslovnog plana, pre nego što se započne sa poslovanjem, jer izbor izlaznog plana može da utiče i na izbor samog biznisa.

Zato, što ranije krenete da planirate pre ćete biti spremni da se uhvatite u koštac sa prilikama koje nastaju. Na ovaj način obezbeđujete da izlazak iz određenog posla prođe bez tektonskih poremećaja u vašem kako poslovnom tako i privatnom životu.

Dođe taj trenutak (ili ne) kada shvatimo da je novac koji trošimo kupljen ni manje ni više nego vremenom. Lepo je verovati da smo ga ipak zaradili svojim veštinama i znanjem, još lepše kada je to istina. Ako nije, i ako smo u to sigurni iz dana u dan, sledi faza kada se pitamo kada ćemo se usuditi da to i promenimo

I tako dolazimo do moderne bajke koja se zove freelance radno vreme. Vreme da se osamostalite dolazi u trenutku kada shvatite nekoliko činjenica. Pre svega, najproduktivniji sati rada su oni koje provedete sami i kancelariji ili čak kod kuće, bez ometanja ili bilo čega što vam odvlači pažnju. Verovatno najjači adut tih sati koje provedete hiperproduktivni, ili motivisani, ili jednostavno veoma voljni da radite jeste – to što nisu „ispresovani“ zvaničnom radnim vremenom niti nizom zadataka koji, kako obično biva, čekaju da budu urađeni „sad i odmah“. Osim toga, nema nikoga da vam se „šunja“ iza leđa i spuptilno baca pogled šta radite i dokle ste stigli.

Srećom, tehnologija nam je omogućila da opet razbijemo vremenski poslovni kodeks koji smo ustoličili pre više od sto godina. Postoji razlog, međutim, za postojanje svih ovih pravila, a da nije korporativna diktatura: naši mozgovi, ili da se romantično izrazimo, naša srca, žele anarhiju. Odlaganje obaveza je jedan divan oblik destruktivnosti.

Upravo zato sada postavljamo nekoliko pitanja na koje moramo da odgovorimo pre nego što zaplivamo u vode honoraraca, kako su se nekada dali današnji frilenseri.

Lična motivacija koja probija plafon

Istina je – rad bez tima zahteva da improvizujemo tim, sami sa sobom. To znači da ćete morati sami sebi da zadajete rokove, zadatke, izazove, da sami sebe kritikujete i da sami sebe tapšete po ramenu kada nešto odradite kako treba. Na duže staze, to ume da bude izuzetno teško.

Vremenom se tih nekoliko glasova pretvori u eho koji se uporno odbija o zidove kancelarije koja je i kuhinja i spavaća soba. Zato je neophodno pronaći način da održimo strukturu radnog dana – za nekoga je to kreranje radnog prostora koji zaista liči na kancelariju, za nekoga vrlo brižljivo isplanirano radno vreme, sa sve pauzom za ručak ili šetanje psa, za nekoga jasna lista dnevnih zadataka koja se redovno prati i štiklira.

A kada na ovaj aspekat pogledamo iz malo dalje perspektive, daleko od jednog usamljenog radnog dana, pretakanje ideja u ambicije postaje još veći zalogaj. Neko je nekad rekao da nema stajanja u mestu, već samo napredovanja ili nazadovanja. U tome nam pomažu kontakti, podsticajno okruženje i prilike na koje ovim putem naiđemo. Problem samozaposlenja je upravo taj da okruženja najčešće nema. Ono što je lako zaboraviti, a divno i otrežnjujuće setiti se – čak i ako radiš u pidžami, na podu svoje sobe, ti si u tom trenutku profesionalac u pidžami – neko računa na tebe na tvoje znanje i spreman je da te za to plati.

Veština nežive komunikacije

Ona sme da varira u odnosu na to za koga i kako radite, no uvek mora biti prisutna. A kada si, srećom ili nažalost, fizički daleko od svog posladavca i/ili klijenta, treba naći pravu meru i način da im budeš dostupan, a i oni tebi. Uzmimo u obzir i da je želja za radom van kancelarije motivisana između ostalog i tim blaženim nedostatkom nepotrebne komunikacije i brda nepotrebnih informacija koje razmenimo tokom dana. Dakle, trebaju nam samo one važne, pravovremene, ključne, eventualno zanimljive.

Cilj nam je da uvek budemo na raspolaganju za njih i da uvek možemo da računamo na odgovore, kada su nam potrebni. U te svrhe neko voli da koristi mejl, neko Slack, neko Zoom, neko živ razgovor, naše je da se prilagodimo, naoružamo strpljenjem i ne dozvolimo da tuđe strpljenje trpi.

Obe noge na čvrstom tlu

Ništa nije lakše nego izgubiti kontakt sa realnošću kada vam dani nisu ograničeni satima. Lepo je sanjariti, lepo je buditi se bez alarma, ali je isto tako lako odleteti u tom oblaku. Neko ko želi da radi sam mora da neguje samokritičnost. Moraš da znaš koje su tvoje snage i slabe tačke, moraš da ostaneš budan celu noć i završiš započeto, ako si se u vreme kada  je trebalo da radiš okrenuo nekom mnogo zanimljivijem štivu, sportu, prijatelju. Koliko samo odgovornosti donosi sloboda!

Ako ste među onima koji se baš i nisu prepoznali – nije kraj. Postoji niz trikova kojima možete da zavarate svoje tvrdoglavo neposlušne navike, sve što treba da se desi je da, jednostavno, budete stroži i postanete samom sebi autoritet. Dan bez radnih sati se lako može ograničiti na druge, mnogo podsticajnije načine – pravilnim raporedom obroka, kretanja, treninga, hobija, svojevrsnim „rasporedom časova“ koji sada prvi put, još od školskih dana, možete da napravite apsolutno po svom nahođenju. Mnogi će primetiti koliko su im se školske navike malo promenile, i prećutno zahvaliti roditeljima za svaki domaći zadatak koji su uradili odmah posle ručka.