Prvi put da neovisna agencija iz BiH dobije ovu najprestižniju nagradu na Golden Drum festivalu
Titula agencije godine u Adriatic regiji na prestižnom ovogodišnjem festivalu “Golden Drum” u Portorožu pripala je agenciji Via Media. Ovo je ujedno dosad najznačajnije priznanje ikada dodijeljeno nezavisnoj marketing agenciji u Bosni i Hercegovini.
Golden Drum festival predstavlja jedan od najznačajnijih događaja u Evropi, a istovremeno je i jedan od sedam najprestižnijih festivala kreativnosti na globalnom nivou. Ove godine su svoje radove prijavile agencije iz čak 29 zemalja, a više od 950 prijava na konkurs premašilo je sve ranije rekorde.
Pažljivo odabrani radovi regionalnih kreativnih agencija, predstavljajući najbolje od najboljih iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova, Sjeverne Makedonije, Crne Gore, Srbije i Slovenije bili su u konkurenciji za titulu “Adriatic Agency of the Year.” Žiri sastavljen od stručnjaka iz cijelog svijeta, postavio je izuzetno stroge kriterije za ovu kategoriju, budući da je to najznačajnija nagrada u regiji, koja ima veliku važnost za rangiranje agencija u kreativnom sektoru.
”Bosna i Hercegovina je poznata po raznim stvarima, osim po advertajzingu, a sada je zahvaljujući neovisnoj agenciji dospjela na mapu evropske kreativne industrije. Ovo je izuzetan trenutak za sve nas u agenciji Via Media i želim se zahvaliti svim članovima tima na njihovom predanom radu. Golden Drum festival nam je donio i druge vrijedne nagrade na koje smo također ponosni. Ipak, posebno nas raduje priznanje za kampanju “U Bingu sam izazov” koja je osvojila srebro u kategoriji Creative Effectiveness, Profit kao i srebro u kategoriji Activation, Live Activation, dok smo osvojili treće mjesto u kategoriji Content, Cross-Platfrom Storytelling“ – rekao je Haris Mujanović, CEO Via Media.
Pored ovih nagrada, agencija Via Media je u ukupnom poretku osvojila treće mjesto kao Digital Agency of the Year, četvrto mjesto kao Independent Agency of the Year i sedmo mjesto kao Production Agency of the Year.
Zašto nam pozitivno razmišljanje ne pomaže i kako ga iskoristiti na najbolji način saznat ćete u tekstu koji sledi.
Neki od dominantnih pravaca u savetovanju i osnaživanju ljudi da ostvare svoj potencijal oslanja se na ideju da je pozitivno razmišljanje izvor sreće i blagostanja.
I zaista, ta simplifikovana i prilično nezgrapno formulisana filozofija – šuplja za svakog ko je malo više svog vremena posvetio proučavanju načina na koje funkcioniše ljudski mozak.
Osvojila je svet veoma brzo, a razlog leži u tome što nam daje lažni osećaj kontrole nad time šta mislimo, pa i samim tim kako se ponašamo i kojim ciljevima stremimo. Osim toga, privlačna je zato što je jednostavna i bezbolna: misli lepo, pa će ti lepo i biti. Problem je, samo, što ovo u stvari ne funkcioniše.
Pozitivno razmišljanje danas izučavaju mnogi treneri
Ako nešto dovoljno snažno želite, to će vam i doći, jedna je od takvih mantri, koja nije netačna ukoliko se stavi u pravi kontekst: da, ako nešto dovoljno snažno želimo, pa onda angažujemo sve svoje resurse da to i postignemo, onda će nam MOŽDA doći.
Ovo je primer kako nijedna od „misli pozitivno” mantri sama po sebi nije loša ni pogrešna, dok god nam ne odriče odgovornost za ishode akcija koje preuzimamo, uz prihvatanje onoga što je nepromenljivo.
Da li je, međutim, moguće zadržati pozitivan stav, čak i kada vas realnost nekoliko puta silovito izuje iz cipela, zahtevajući da nešto menjate u svom pristupu životu i problemima? Možemo li sebe da utreniramo pozitivno razmišljanje?
I da li su te negativne misli stvarno toliki otrov za naše blagostanje, pa bi zato bilo najbolje hermetički ih zatvoriti u neku pregradu u našoj glavi i usmeriti se samo na pozitivne misli? Lepo je imati mišljenje o nečemu, ali je još lepše imati naučne dokaze.
Pozitivno razmišljanje može značajno poboljšati vaš biznis
POZITIVNO RAZMIŠLJANJE Možemo li da kontrolišemo svoje misli
Krajem osamdesetih godina prošlog veka socijalni psiholog Daniel Vegner želeo je da ispita koliko smo zaista u stanju da kontrološemo svoje misli. Inspirisan rečenicom iz romana Fjodora Dostojevskog iz 1863. „Zimske beleške o letnjim utiscima”, koja kaže: „Probaj sledeći zadatak: nemoj da misliš na polarnog medveda, i videćeš da će se prokletinja pojavljivati u tvom umu svakog minuta.“,
Vegner je započeo seriju eksperimenata sa ispitanicima koji su dobijali instrukciju da ne misle na belog medveda, a kada im se misao ipak omakne, da pritisnu taster i na taj način zabeleže učestalost javljanja te misli.
Istraživanja su nedvosmisleno pokazala paradoksalnost procesa pokušaja suzbijanja neželjene misli: što su se ispitanici više trudili da ne misle na belog medveda, to su zapravo više mislili na njega!
Objašnjenje koje stoji iza ovog fenomena je da svaki put kada ulažemo svesni napor da zaustavimo ili obuzdamo neku misao, mi je zapravo hranimo našim vremenom i energijom – bavimo se njom i samim tim je stavljamo u fokus našeg svesnog razmišljanja. Tako ona, umesto da bude ućutkana, zapravo biva sve glasnija. Ako ne verujete, probajte i sami da aktivno ne mislite na belog medveda.
Sad kad znamo da suzbijanje neke misli zapravo vodi u njeno osnaživanje, a ne ućutkivanje, šta nam onda ostaje? Moramo li da se opredelimo za večni oganj negativnih misli? Ili da nastavimo, poput Sizifa, da guramo kamen uzbrdo, sa nadom da će se stvari nekako magično promeniti, samo zato što mi to snažno želimo?
Odgovor je – ne moramo! Ne moramo da sebe teramo da mislimo lepe misli onda kad nam se najradije plače ili zuri u prazno. Ne moramo sebe da ubeđujemo da je realnost drugačija, niti da je jedini put ka sreći i uspehu u srećnim mislima. Zato što nije. I to je dobra vest.
Uzimanje svih – dobrih i loših – aspekata situacije nudi nam povećanje doze realističnosti u proceni neke situacije, koju nam isključivo pozitivna ili negativna perspektiva odriče. Ali pre nego što se osvrnemo na alternativno rešenje, hajde da zamislimo kakav bi nam bio život kada bismo se slepo vodili pozitivnim mislima.
Svako svesno ljudsko biće koje je provelo koju deceniju na ovoj planeti shvata je da je život mešavina svih mogućih stvari koje to isto moguće ljudsko biće mogu zadesiti. Patnja, bol, nepravda, ali i sreća, ispunjenost, zadovoljstvo… Većina nas u svom iskustvu ima sva ova – i mnoga druga – stanja.
Sad zamislite da možete da birate samo lepe misli, lepe emocije, lepe životne događaje? Da možete da zapevate na sav glas kad vam, recimo, propadne značajna investicija?
Da se smejete kada vam iz tima ode ključni član? Da odmahnete rukom nehajno kada uvidite neodrživost ili nemogućnost realizacije neke ideje u koju ste uložili mnogo svog vremena i truda? Da li bi to bilo normalno? Da li je to prirodno? Da li smo mi – kao ljudska bića – podešeni samo tako da osećamo sreću i pozitivne emocije?
Ono u čemu pristupi koji se oslanjaju na tiraniju pozitivizmom (pri čemu se po stepenu insistiranja na srećnosti mogu međusobno veoma razlikovati; ovde se mahom prepiremo sa onim najekstremnijim, koji negativne misli i emocije vide kao uklet usud kog bi se pod hitno valjalo ratosiljati) greše jeste to što kreću od pretpostavke da je sreća i sve ono lepo što ona nosi prirodno stanje čoveka.
A nije. Isto kao što je prirodno da se smejemo i veselimo kad smo srećni, prirodno je da budemo tužni, nesrećni, negativni kada patimo.
Pozitivno razmišljanje je proces koji zahteva vreme i predanosti
Patnja je prirodan i sastavni deo ljudskog života
I dok god pokušavamo da joj negiramo postojanje, negiramo jedan važan deo sebe i svoje ljudskosti.
To ne znači da ćemo se, kao bismo utekli diktaturi srećnosti, prepustiti svim bolovima i patnjama ovog sveta, kako bismo bili u dosluhu i sa tom strašnom, drugom stranom pozitivnog razmišljanja. Alternativa bi – u ovom slučaju – bila: fleksibilnost! Fleksibilnost koja se oslanja na svest o tome da je život prepun i patnje i blagostanja. I gorkih suza i najlepšeg smeha.
Takva fleksibilnost daće nam mogućnost realnijeg sagledavanja stvarnosti i okolnosti u kojima se nalazimo. Ona će nam omogućiti da budemo srećni i ako nije sve savršeno, i ako glasno opsujemo kad ugazimo u baru, i ako ponekad pomislimo da nam je dosta svega. To je zato što su sve te negativne emocije i reakcije normalne i ljudske.
Ona će nam pomoći da spoznamo patnju koju ne možemo zaobići ili preskočiti, i iz koje ćemo naučiti nešto novo – neku važnu lekciju, koja nas u budućnosti može spasiti bespotrebne patnje. Što ne bi bilo moguće da je već nismo iskusili.
To, dalje, ne znači da moramo da odaberemo tim za koji igramo: da li ćemo sebe stalno da lažemo da je sve u redu ili da ništa nije u redu. Sva je prilika da je realnost negde na pola puta – nekad naginje ka jednom, a nekad ka drugom ekstremu.
Ali dok god se fokusiramo samo ka jednom, bez osvrtanja i na drugi, nećemo imati pravu sliku. Možda je svakako nećemo imati, iz raznih razloga, ali negovanjem ove fleksibilnosti dajemo sebi dozvolu da budemo ono što jesmo – ljudi – sa svim onim lepim i manje lepim stvarima koje takvo nešto nosi.
Direktorski sindrom u preduzetništvu drastično se razlikuje od pozicije u kojoj radite za nekoga i u 16 ili 17 časova zatvorite vrata kancelarije i svoj um za sve ono što se dešava na poslu
Biti preduzetnik znači snositi odgovornost za ono što jeste i niste postigli.
Bez obzira na to da li ste pojedinac koji prodaje svoje proizvode i usluge, ili ste na čelu firme koja broji pedesetak zaposlenih, stvar sa odgovornošću je ista – ona je na vama. Naravno, u prvom slučaju odgovorni ste samo za sebe, a u drugom i za ljude koji rade za vas.
Raspon te odgovornosti varira, ali suština je ista – na kraju dana, meseca ili godine kusaćete ono što ste sami zakuvali.
Direktor snosi svu odgovornost za neuspjeh ili uspjeh
Svaki preduzetnik, bez obzira na to da li pričamo o prodavcu na pijaci ili osnivaču Amazona, počeo je tako što je samostalno obavljao određene poslove. Čak i kada imate partnera ili tim od samog početka, sve je prilika da ćete jedno vreme vi biti dečko za sve.
To znači da će vaš posao zahvatati zadatke i obaveze nekoliko različitih radnih mesta: od prodaje, marketinga, pravljenja onoga što prodajete, pa do knjigovodstva i pravnih aspekata cele vaše preduzetničke priče.
Među ljudima je, međutim, neretko zastupljen stav koji je vrlo sličan onoj mafijaškoj paroli „Ne pitaj me kako sam zaradio prvi milion”. U ovom kontekstu, to može da bude stav „Ne pitaj me šta sam sve morao da radim da bih dovde stigao”, pri čemu se ništa od toga ne mora odnositi na nemoralne ili bizarne aktivnosti, već na prostu činjenicu da ste u jednom radnom danu bivali kurir, sekretarica, direktor, spremačica i account menadžer.
Šta je direktorski sindrom
Hajde da najpre budemo iskreni: ego nije imun na (prve) poslovne uspehe. To nije ništa loše, pošto je uspeh znak da nešto radimo kako treba. Međutim, ako ego preuzme kormilo, mogu nastati problemi. Šta to znači?
Ako vam je na početku bavljenja vašim poslom bilo sasvim normalno da radite stvari koje nisu u opisu posla menadžera, može doći do toga da, sa vremenom i proširenjem tima, neke stvari postanu „stvari koje direktor ne radi” jer su mu „ispod časti”.
Da se najpre razumemo: ovo nema nikakve veze sa delegiranjem. Delegirati treba često i pametno; ovde je reč o nečemu drugom – o direktorskom sindromu. Ovo nije termin koji ćete pronaći u literaturi, zato što sam ga upravo izmislila, posmatrajući ljude i druge preduzetnike oko sebe, kao i prisećajući se svojih bivših poslodavaca.
Direktorski sindrom se može lako kontrolisati
Jedan od njih bio je direktor firme za koga nije bilo neobično da dođe u kancelariju gde sedi nas šestoro i pita ko je za kafu, a potom je donese. To bi bilo suprotno od direktorskog sindroma.
Definicija direktorskog sindroma
Ali hajde prvo da definišemo direktorski sindrom. Šta on podrazumeva? On, najpre, podrazumeva da zauzimate poziciju u kojoj se uvek i apsolutno uvek vi iznad drugih. Vaše potrebe su važnije, vaše vreme je vrednije, vaša je „uvek zadnja”. Vi ne nudite kafu svojim zaposlenima, već se podrazumeva da je oni nude vama. Vi ne učestvujete u njihovim razgovorima jer su oni vama dosadni.
Vi očekujete da vam uvek neko otvara vrata, uvek se neko drugi javi na telefon, uvek se zna kad je „dopušteno” da vas drugi „uznemiravaju” svojim zahtevima.
Sve ovo je vrlo pipavo, zato što direktorska, odnosno menadžerska pozicija zaista zahteva određeno istupanje iznad tima, kako bi se lakše sagledalo sve što je značajno, a dešava se kako unutar, tako i izvan tima. Međutim, velika je razlika u tome da li je to istupanje vođeno stvarnim potrebama ili vašim egom.
Direktorski sindrom dovodi do toga da ljudi počinju da vas doživljavaju kao nedodirljive. A to vašem i svačijem egu prija. I samim tim počinju donekle od vas da zaziru. Odnos moći u komunikaciji postavljen je od starta: vi imate apsolutnu moć, a zaposleni treba da vam se povinuju.
Da li možete da pojmite koliko dobrih ideja će, u ovom slučaju, ostati neizrečeno, jer zaposleni znaju da ih nećete saslušati? Da li znate koliko će problema nastati, a mogli su biti sprečeni samo da ste nekome dopustili da vam ih saopšti?
Osim toga, dobar menadžer je uvek primer svom timu. Da li je dobar primer zauzeti poziciju nedostižnog, povlašćenog i onog čije je vreme uvek vrednije od vremena drugih ljudi? Kako biste se vi, sa druge strane, osećali da radite za nekog ko boluje od direktorskog sindroma? Da li bi to bilo mesto gde želite da radite, da ostanete i da gradite svoju karijeru?
Kako se postaviti
Mnogo pitanja, a odgovori se nameću sami. Ako ste se prepoznali u nekim od ovih opisa, nemojte očajavati. Direktorski sindrom nije nikakva neizlečiva boljka; on je samo ego koji nije držan pod kontrolom. Ako ne počnete da ga suzbijate, još više će se rasplamsati. I zato nikad nije kasno za samorefleksiju u vezi sa tim kako se ponašate i kako vas drugi ljudi doživljavaju.
Jednom preduzetniku, koji vrlo dobro zna šta znači graditi nešto od nule i živeti sa konstantnom neizvesnošću, ništa ne bi trebalo da bude „ispod časti”. To ne znači da ćete da idete svima po burek, da budete i sekretarica i računovođa i domar i marketing menadžer.
Ako ste to nekada bili, onda znate koliko je zahtevno. Ali, sad kad više ne morate, odustanite od ideje povlašćenosti i nedodirljivosti. Podelite sa svojim timom nešto iz svog života, skuvajte im svima tu kafu jer će im to sigurno značiti, zasučite rukave i bacite se na posao onda kada ga treba završiti, bez obzira što ste vi menadžer.
Ako kapetan tone zajedno sa svojim brodom, onda najmanje što jedan preduzetnik može da uradi za svoj tim jeste da odustane od trona na koji ga je sopstveni ego postavio.
