Breaking bad je serija koja, u suštini ima, antijunaka, može nas mnogo naučiti o biznisu

Da su filmovi, a u poslednje vreme i TV serije, mnogo više od načina da se potroši vreme, jasno je svima koji su imali prilike da se sretnu sa nekim primerom vrednim pažnje.

Činjenica je da nas omiljeni junaci iz filmova i serija mogu nadahnuti, ili nam barem, na sopstvenim primerima, pokazati brojne situacije iz kojih možemo izvući korisne pouke. Pa čak i ako su ti junaci iz filmova ili, u ovom slučaju, serija, u suštini antiheroji.

Takva je i serija „Breaking Bad”, naziva adekvatno neprevodivog na naš jezik. Iako ima već nekoliko godina kako je prestala da se emituje, činjenica je da je reč o jednom od najboljih serijskih ostvarenja u istoriji mogućnosti da kroz kutiju gledamo male ljude koji u njoj nešto rade. (Ako niste pogledali ovu seriju, ovo je pravi trenutak da prestanete sa čitanjem, ukoliko ne želite da vam otkrijemo neke delove radnje).

Svi smo svedočili Volterovoj transformaciji, strepeli da li će ga žena Skajler i pašenog Henk provaliti, šta će biti sa njegovim i Džesijevim odnosom… Sve u svemu, od Voltera smo – i pored toga što je postao istinski antiheroj i jedan od onih likova za koje ne znamo da li navijamo ili jedva čekamo da dopadnu nekoj formi pravde šaka – mnogo toga mogli da naučimo.

Počni od malog, misli veliko

Šta je za osnivače Google-a bila garaža, to je za Voltera i Džesija bila kamp prikolica, koju su koristili kao pokretnu laboratoriju za pravljenje kristalnog meta. U početku nisu proizvodili mnogo, ali Volter je počeo da razmatra mogućnost rasta.

Sledeće što se dešava je delanje u pravcu tog cilja: Volt se udružuje sa dilerom koji mu obezbeđuje širu mrežu korisnika, što dovodi ne samo do zarade, već njegov proizvod dobija i odličnu reputaciju.

Naredni korak u ovom pravcu bila je saradnja sa Gasom, vlasnikom lanca restorana brze hrane, odnosno pržene piletine, koja je zapravo samo fasada za distribuciju droge. Gas je Volteru ponudio posao koji se nije mogao odbiti. Voltova zarada se drastično uvećava, a početna tačka – kamp prikolica – sad se čini kao daleka prošlost.

Šta smo ono rekli o delegiranju?

Najvažnije u sledu događaja od kamp prikolice do vrhunski opremljene laboratorije pod okriljem „Los Pollos Hermanosa” je Voltova usmerenost na ono što je njegova najveća snaga – kuvanje meta, dok su distribucija i prodaja od samog starta delegirani, napre Džesiju, a kasnije se proširuju čak i van severnoameričkog kontinenta.

Da je morao sve ovo da radi, u početku bez partnera, kasnije i bez čitave mreže saradnika, da li bi Volt uspeo da postane tako uspešan u onome što radi?

Važno je imati dobar proizvod

Volter Vajt nije postao Hajzenberg zato što je imao prijatan osmeh. Volter Vajt je postao faca u svom miljeu zato što je bio najbolji u onome što je radio – kuvanju meta. Profesor hemije sa ipak nesvakidašnjim talentom, Volter je svoje znanje i talenat upotrebio kao resurs na kom se čitav njegov biznis model zasniva. Nije prošlo mnogo vremena otkad je postao čuven, pri čemu nemojmo zaboraviti da je reč o crnom tržištu, koje nema vrcave reklame, promotivne akcije i drastične popuste.

Ni u jednom trenutku kvalitet Volterovog proizvoda nije doveden u pitanje. Osim što je bio prepoznatljiv po kvalitetu, ovaj proizvod je to bio i po još jednom detalju – svojoj karakterističnoj svetloplavoj boji, što znači da je na prvi pogled bilo uočljivo o kom proizvodu je reč. Ovo takozvano brendiranje sigurno je pomoglo njegovoj popularnosti.

Potrebni su nam drugi ljudi

Voltov posao ne bi bio moguć bez ljudi, pa su zato odnosi sa njima od ključne važnosti i za njegov uspeh. Volter i Džesi se udružuju u poduhvatu koji će kasnije postati daleko veći od svoje početne tačke, a tokom cele serije fokus je na odnosima sa drugima. Sve što je postigao, Volter ne bi mogao bez drugih ljudi, a posebno bez Džesija na početku. Zato je partnerstvo, odnosno tim, često upravo ono što može da pokrene, odnosno rasformira jedan biznis.

Nemojmo, takođe, zaboraviti količinu energije koju je Volter ulagao u laganje, obmanjivanje i prikrivanje istine od svoje porodice, upravo u svrhe očuvanja dobrih odnosa sa njima.

Izlazak iz zone komfora je neophodan

Ponekad je – ispostaviće se na Volterovom primeru – dobro upuštati se u nepoznate stvari, posebno ako su nam strašne ili neprijatne. Uvek postoje mnogo „prljavog posla” koji je potrebno obaviti (pri čemu se ne misli na ilegalne poslove, kao u Volterovom slučaju), a upravo nas on podseća da ćemo, za potrebe sopstvenog biznisa, upravo mi biti ti koji će da zasuču rukave i čiste za nekom protutnjalom olujom go… neprijatnih okolnosti i ishoda. Naravno, sa tom „malom” razlikom da se to u Volterovom slučaju odnosi na laganje, obmanu, krađu i ubijanje radi „napredovanja u karijeri”. No, videli smo i kako se takvi slučajevi, baš kao i u realnosti, često završe.

Ono što je (imaginarnog) Voltera stavilo na sam (imaginarni) tron (imaginarnog) narko biznisa (opet imaginarnog) Albukerkija u Novom Meksiku, SAD negde krajem prve decenije drugog milenijuma jeste njegova nezamenljivost. Niko nije mogao da radi ono što je Volter radio, niko ga nije mogao odmeniti.

Eto još jedne lekcije od Voltera, od koga se – ako stvari posmatramo malo šire od jednostavnog dobro-loše izbora – i te kako može naučiti, bez obzira na to što je po svim relevantnim kriterijumima više negativac nego neko za koga navijamo. Za dobre đake nema loših učitelja, i zato poslušajmo njegove reči:

„Proveo sam ceo svoj život uplašen, prestravljen stvarima koje će se možda desiti, mogle bi se desiti, možda se neće desiti. Pedeset godina sam tako proveo. Zaticao bih sebe budnog u tri ujutru. Ali znaš šta? Otkad sam dobio dijagnozu, spavam sasvim dobro. Uvideo sam da je strah najgori. On je pravi neprijatelj. Zato, ustaj, idi u stvaran svet i šutni to kopile najjače što možeš pravo u zube.” – Volter Vajt